IZVOR. B92 | SAŠA OZMO
Otkud Kraljevo? Zašto Kraljevo? To su bile najčešće reakcije već na prvi nagoveštaj da bi u tom gradu mogao biti održan Dejvis kup meč Srbija – Hrvatska.
Afera sa kartama učinila je situaciju maltene nepodnošljivom i pre nego što je došao prvi dan takmičenja i svi su se sa pesimizmom u glasu pitali – kako će u stvari sve to da izgleda? A izgledalo je savršeno – publika u Kraljevu heroj je dana i s razlogom je postala jedna od nosećih vesti u sportskim vestima.
Hrvatska ekipa dočekana je onako kako dolikuje – sa mnogo poštovanja, niti jedan zvižduk nije upućen himni, a to su na konferencijama za medije primetili i Mate Delić i Borna Ćorić i selektor Željko Krajan. I zahvalili su se.
Nažalost, u ovim krajevima civilizovanost često nije uobičajena pojava, pa takvim gestovima odajemo posebno priznanje. Ali tako je kako je – Kraljevo je položilo ispit koji brojni gradovi ne bi.
Atmosfera jeste bila kao što i treba da bude na Dejvis kupu – bilo je i povika između dva servisa, aplaudiranja duplim greškama, kao i pokojeg ’podbadanja’ rivala: “Umoran si, dečki“, dobacio je jedan čiča mladom Ćoriću dok je ovaj gubio dah u meču sa Troickim. Ali to je sve deo folklora Dejvis kupa.
Dalje, kraljevačka publika pokazala je i poznavanje sporta koji gleda. Znam, to je još nešto što bi trebalo da se podrazumeva, ali bio sam na dovoljno sportskih događaja u životu da bih znao da nije tako – još se sećam Dajmond bola 2004. godine i kako neki tip ispred mene u trećoj četvrtini utakmice razgovara telefonom: “Evo me na ovoj utakmici. Ne znam ko igra, stani – Ukrajina s nekim valjda“. Nije igrala Ukrajina, no nebitno.
Troicki se na konferenciji za medije zahvalio publici, ali nije to učinio kurtoazno kako sportisti obično čine – tačno je locirao trenutak kada su mu dali najjači vetar u leđa.
“U važnim trenucima u trećem setu, kada sam osetio da se lomi meč, bio sam mentalno čvrst. Publika mi je tada dala energiju, digla me, jako su navijali i osetio sam da mogu da preokrenem“,rekao je Viktor.
Navijači su osećali trenutak kada treba da dodaju gas – pratili su mečeve sa strašću i sa razumevanjem istovremeno, pomagali svojima, a ipak ostajali u granicama korektnosti. Naravno, uvek postoje izuzeci, pa je tako jedan dečko iza mene upitao: "Koliko mečeva se igra ukupno – pet, šest?"
Izbegnuto je i ono što se kolokvijalno naziva ’pozeraj’ – isti broj ljudi pratio je meč Đoković – Delić i Troicki – Ćorić. U Areni, nažalost, to često ne bude slučaj.
Bilo je brojnih originalnih natpisa poput onog “To, lutko“, uz fotografiju Viktora Troickog, a Đoković je dobio i vernog sledbenika iz Crne Gore: "Nole, ti si Bog i deo života mog’, Vaka, Podgorica“.
Primio sam gomilu poruka u kojima se od mene zahteva da otkrijem identitet čoveka koji je neprestano mahao nemačkom zastavom. Sad je na vama da li ćete mi verovati, ali mi fino porazgovarasmo i pre tih poruka.
Čovek je Srbin, a živi u Nemačkoj od 1987. godine – “Nisi se ni rodio tad, priznaj“. Nisam, odgovorih, ali skoro da sam bio na putu. Živi u Papenburgu, gradiću na severozapadu, na granici sa Holandijom – 70 km od Groningena, reče. Zavoleo je tenis, pogotovo otkad im je Novak bio u Haleu 2009. godine, a i klinac mu trenira. Ime sam mu naravno zaboravio – magarče, zapiši sledeći put...
I da, ključno pitanje sam postavio na kraju: Zašto nemačka zastava? “Pa eto, iz Nemačke dolazim“. Jes’ vala, lepo mi kaže čovek.
Organizacija je fenomenalna, ljudi su ljubazni i na usluzi, tako da neću da vas gnjavim činjenicom da su novinari smešteni u golubarniku (a verujem i da vas baš briga). Nakratko je samo bilo smetnji na jednom od semafora, tek da ne zaboravimo da smo ipak u svojoj zemlji, ali većih primedbi stvarno nema.
Mečeve ste i sami gledali (vodimo 2:0 u pobedama ako neko nije), pa neću dalje da dužim i širim iz dva razloga. Prvi – Kraljevo i njegova publika zaslužili su tekst posvećen isključivo njima. Drugi, međ’ kolegama iz esnafa svakako već važim za štrebera, pa bi valjalo da ovo privodim kraju i da im se pridružim.
Nažalost, u ovim krajevima civilizovanost često nije uobičajena pojava, pa takvim gestovima odajemo posebno priznanje. Ali tako je kako je – Kraljevo je položilo ispit koji brojni gradovi ne bi.
Atmosfera jeste bila kao što i treba da bude na Dejvis kupu – bilo je i povika između dva servisa, aplaudiranja duplim greškama, kao i pokojeg ’podbadanja’ rivala: “Umoran si, dečki“, dobacio je jedan čiča mladom Ćoriću dok je ovaj gubio dah u meču sa Troickim. Ali to je sve deo folklora Dejvis kupa.
Troicki se na konferenciji za medije zahvalio publici, ali nije to učinio kurtoazno kako sportisti obično čine – tačno je locirao trenutak kada su mu dali najjači vetar u leđa.
“U važnim trenucima u trećem setu, kada sam osetio da se lomi meč, bio sam mentalno čvrst. Publika mi je tada dala energiju, digla me, jako su navijali i osetio sam da mogu da preokrenem“,rekao je Viktor.
Navijači su osećali trenutak kada treba da dodaju gas – pratili su mečeve sa strašću i sa razumevanjem istovremeno, pomagali svojima, a ipak ostajali u granicama korektnosti. Naravno, uvek postoje izuzeci, pa je tako jedan dečko iza mene upitao: "Koliko mečeva se igra ukupno – pet, šest?"
Izbegnuto je i ono što se kolokvijalno naziva ’pozeraj’ – isti broj ljudi pratio je meč Đoković – Delić i Troicki – Ćorić. U Areni, nažalost, to često ne bude slučaj.
Bilo je brojnih originalnih natpisa poput onog “To, lutko“, uz fotografiju Viktora Troickog, a Đoković je dobio i vernog sledbenika iz Crne Gore: "Nole, ti si Bog i deo života mog’, Vaka, Podgorica“.
Čovek je Srbin, a živi u Nemačkoj od 1987. godine – “Nisi se ni rodio tad, priznaj“. Nisam, odgovorih, ali skoro da sam bio na putu. Živi u Papenburgu, gradiću na severozapadu, na granici sa Holandijom – 70 km od Groningena, reče. Zavoleo je tenis, pogotovo otkad im je Novak bio u Haleu 2009. godine, a i klinac mu trenira. Ime sam mu naravno zaboravio – magarče, zapiši sledeći put...
I da, ključno pitanje sam postavio na kraju: Zašto nemačka zastava? “Pa eto, iz Nemačke dolazim“. Jes’ vala, lepo mi kaže čovek.
Organizacija je fenomenalna, ljudi su ljubazni i na usluzi, tako da neću da vas gnjavim činjenicom da su novinari smešteni u golubarniku (a verujem i da vas baš briga). Nakratko je samo bilo smetnji na jednom od semafora, tek da ne zaboravimo da smo ipak u svojoj zemlji, ali većih primedbi stvarno nema.
Mečeve ste i sami gledali (vodimo 2:0 u pobedama ako neko nije), pa neću dalje da dužim i širim iz dva razloga. Prvi – Kraljevo i njegova publika zaslužili su tekst posvećen isključivo njima. Drugi, međ’ kolegama iz esnafa svakako već važim za štrebera, pa bi valjalo da ovo privodim kraju i da im se pridružim.
